ЗЛО СЕ ДАЛО ПО ЗЕМЉИ СРБИЈИ;
Зло се дало дуж Србије цјеле,
коло воде аветиње бјеле,
међу свију понајгрђа стоји,
авет што се нит Бога не боји.
То не бјеху аветиње бјеле,
већ душмани од Србије цјеле,
грдна авет ког се друге јеже,
јесте рђа Слободане Кнеже,
то су ђеца старих пролетера,
чија их је одгојила вјера,
па су свукли црвене мондуре,
осјећајућ долазеће буре,
те обукли од Немање боје,
да се опет међу чељад броје,
јашу рају ка очеви стари,
нема нико, работу да квари,
а раја је кољенима пала,
болештини л'јека није знала,
нема л'јека нит народу спаса,
док их јаше комуниста класа.
Боже Свети, што те милост краси,
имал наде да се љуцтво спаси,
зашто недаш да се роди Ђорђе,
да јатаган ка слободи пође,
да се крвљу освештају раке,
грдних жртав' звјезде петокраке,
да се челик закали у крви,
да тирјана у прашину смрви!
Боже Свети који правду ђелиш,
дал истрагу свог народа желиш,
јел границе ропској патњи има,
кад ће свјетлост да надође свима?
Бог се јави кад га Срби зваше,
муње небом цијепати сташе,
грмљавина по свој земљи стаде,
када божја ријеч к'земљи паде;
”Свјетлост вама сама надоћ неће,
нит слобода, од пламена свјеће,
ропске ланце одабрасте сами,
да вам душу вежу ропској тами,
од верига кујте бритке ћорде,
па црвене посјеците хорде,
у вама је прађедова снага,
да црвеног посјечете врага,
ваше муке нису божје ствари,
плач и лелек, мир божији квари,
што од силне попадасте туге?,
слобода је међ народе друге,
нико им је мукте није дао,
свак се к'њојзи јатаганом звао,
кад вас буду грђе сатирати,
и ви ћете ка оружју стати,
дрште путе ваше вјере праве,,
анатему скидајте са главе,
петокраку бацајте у блато,
бл'јесак звјезде није старо злато,
враћите се путу прађедова,
сл'једите га кроз времена нова,
у милости живите ко браћа,
покајање нек вас к'слави враћа.”
Када с' утиша бука са небеса,
од страве је заплакала Перса,
знак од крста учиње над главом,
зјевајући према небу плавом
Зло се дало дуж Србије цјеле,
коло воде аветиње бјеле,
међу свију понајгрђа стоји,
авет што се нит Бога не боји.
То не бјеху аветиње бјеле,
већ душмани од Србије цјеле,
грдна авет ког се друге јеже,
јесте рђа Слободане Кнеже,
то су ђеца старих пролетера,
чија их је одгојила вјера,
па су свукли црвене мондуре,
осјећајућ долазеће буре,
те обукли од Немање боје,
да се опет међу чељад броје,
јашу рају ка очеви стари,
нема нико, работу да квари,
а раја је кољенима пала,
болештини л'јека није знала,
нема л'јека нит народу спаса,
док их јаше комуниста класа.
Боже Свети, што те милост краси,
имал наде да се љуцтво спаси,
зашто недаш да се роди Ђорђе,
да јатаган ка слободи пође,
да се крвљу освештају раке,
грдних жртав' звјезде петокраке,
да се челик закали у крви,
да тирјана у прашину смрви!
Боже Свети који правду ђелиш,
дал истрагу свог народа желиш,
јел границе ропској патњи има,
кад ће свјетлост да надође свима?
Бог се јави кад га Срби зваше,
муње небом цијепати сташе,
грмљавина по свој земљи стаде,
када божја ријеч к'земљи паде;
”Свјетлост вама сама надоћ неће,
нит слобода, од пламена свјеће,
ропске ланце одабрасте сами,
да вам душу вежу ропској тами,
од верига кујте бритке ћорде,
па црвене посјеците хорде,
у вама је прађедова снага,
да црвеног посјечете врага,
ваше муке нису божје ствари,
плач и лелек, мир божији квари,
што од силне попадасте туге?,
слобода је међ народе друге,
нико им је мукте није дао,
свак се к'њојзи јатаганом звао,
кад вас буду грђе сатирати,
и ви ћете ка оружју стати,
дрште путе ваше вјере праве,,
анатему скидајте са главе,
петокраку бацајте у блато,
бл'јесак звјезде није старо злато,
враћите се путу прађедова,
сл'једите га кроз времена нова,
у милости живите ко браћа,
покајање нек вас к'слави враћа.”
Када с' утиша бука са небеса,
од страве је заплакала Перса,
знак од крста учиње над главом,
зјевајући према небу плавом